(члан 177. Закона о раду)

„Ништав је споразум о престанку радног односа јер у споразуму мора бити одређен и дан престанка радног односа,а управо дан престанка није био унет у споразум приликом потписивања оспореног споразума, па стога није било ни предмета око чега би тужилац био сагласан (о дану престанка радног односа). Чињеница да је тужени још при заснивању радног односа понудио тужиоцу на потпис бланко споразум о престанку радног односа, то не представља акт, који се може подвести под одредбу чл.177. Закона о раду („Службени гласник РС“бр.24/05 и 61/05) која регулише институт споразумног раскида уговора о раду.“

( Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж.1.833/12 од 15.августа 2012.године )

ОДРЕДБА ЧЛАНА 59 СТАТУТА ССС СРБИЈЕ КОЈА ПРЕДВИЂА ДА СЕ ИМОВИНА ОБЛИКА ОРГАНИЗОВАЊА У СЛУЧАЈУ УКИДАЊА ПРЕНОСИ БЕЗ НАКНАДЕ НЕПОСРЕДНО ВИШЕМ ОБЛИКУ ОРГАНИЗОВАЊА У САВЕЗ

Уставна је односно није несагласна са Уставом и Законом.

Одлука Уставног суда Републике Србије

Број ИУо-181/2011 од 3.јула 2012.године

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

У наведеном предмету Уставног суда по покренутој иницијативи за оцену уставности и законитости члана 58 и 59 Статута Савеза самосталних синдиката Србије (пречишћен текст од 21.маја 2009.г.) која предвиђа да се имовина облика организовања Самосталних синдиката Србије који се укине или престане да постоји, преноси без накнаде непосредно вишем облику организовања у Савезу по оцени Уставног суда није супротна Уставу и закону из следећих разлога.

Наиме, Уставом Републике Србије јемчи се: слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања као и право да се остане изван сваког удружења, јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и јемчи се да сви подзаконски општи акти Републике Србије и општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, као и општи акти политичких странака, синдиката и удружења грађана и сви колективни уговори морају бити сагласни закону(члан 195 став 1 Устава).У моменту доношења Статута законом о удружењима прописано је да удружења имају статуте, а могу имати и друге опште акте којима се уређују питања унутрашње организације рада и међусобни односи чланова организације односно удружења, као и да статут доносе чланови личним изјашњавањем, у складу са Законом о удружењима ( „Сл.гл.РС“, бр. 9 који је на снази од 22.јула 2009.г.).

„ Разматрајући оспорену одребу члана 59. Статута, Уставни суд је пошао од тога да се према одредби члана 12 став 4. Закона о удружењима, статутом удружења обавезно уређује начин одлучивања о статусним променама и престанку рада и поступању са имовином облика организовања у Савезу самосталних синдиката Србије који се укида или престаје да постоји, на начин предвиђен оспореном одредбом члана 59. Статута Савеза самосталних синдиката Србије тога је, Суд нашао да изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредби члана 58 и 59. Статута па је сагласно члану  53 .став 2. Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд одлучио као у изреци.“- завршени цитат

Приредила Правна служба ГВССС

града Новог Сада

(Уставни суд Р. Србије Број Уж-1901/2010 Сл.гл. бр.59 од 15.јуна 2012.)

О б р а з л о ж е њ е

У уставној жалби је предлагач навео да је Општински суд донео пресуду септембра 2006.г. којом је обавезан тужени да предлагачу на име минималне зараде за период од 1. новембра 2005. године до 31. маја 2006. године, исплати одређене новчане износе, те да изврши уплату пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те да је решењем о извршењу одређено извршење али је октобра 2008.поступак извршења прекинут, са образложењем да се извршни дужник налази у поступку реструктурирања.

Решавајући по поднетој уставној жалби, Уставни суд је заузео став да сва предузећа (сви субјекти приватизације) након 31. децембра 2008. године, више не могу бити у поступку реструктурирања и Агенција за приватизацију мора покренути поступак принудне ликвидације за све субјекте не приватизоване у држави и исти након наведеног датума не могу се више налазити у поступку реструктурирања, па не могу уопште постојати никакви разлози за прекидање поступка извршења. Сви прекинути поступци извршења имају се наставити.

Одлука Уставног суда Бр. IУз- 98/2009 од 23.јуна 2011.г

приредила : Правна служба ГВ

(члан 179. члан 36. став 3 и члан 102. ЗОР-а)

Према досадашњој судској пракси у примени отказних разлога из члана 179. ЗОР и појединачних разлога из члана 36.ста.3 ЗОР-а ( кад запослени одустане од пробног рада) и члана 102. ЗОР-а ( одбијање понуђеног посла инвалиду којем се нуди рад у складу са решењем Фонда ПИО), да би послодавац законито отказао уговор о раду запосленом, по одредбама Закона о раду, то су случајеви:

/ Сл.гласник Рс бр. 38/01,18/03,45/05,123/07,30/2010 /

„Извршни поступци који се односе на наплату новчаних потраживања из радног односа против субјекта приватизације у реструктурирању,не прекидају се а прекинути се имају наставити и окончати.“

/ Одлуке Уставног суда Р.Србије бр. Уж-98/2009, Уж-1918/010 од 13.октобра 2011.године/

О б р а з л о ж е њ е

Према начелном правном схватању Врховног касационог суда од 24.фебруара 2011.године,извршни поступци који се односе на наплату новчаних потраживања из радног односа утврђених извршним исправама дужника,субјекта приватизације у реструктурирању,неће се прекидати а прекинути поступци ће се наставити и окончати.

Уставни суд указује да се одредба члана 20ж Закона о приватизацији мора тумачити у складу с одредбом члана 14 Закона, која изричито одређује крајњи рок (31.децембар 2008.године)у коме је,у поступку приватизације неприватизованог друштвеног капитала јавни позив за учешће на јавном тендeру,односно јавној аукцији морао бити објављен а у супротном Агенција је била дужна да донесе решење о покретању принудне ликвидације субјекта приватизације и да према члану 14 Закона јавни тендер или јавна аукција морали су да се објаве најкасније до 31.децембра 2008.године те након наведеног датума више није могуће спроводити реструктурирање већ је Агенција за приватизацију морала покренути поступак принудне ликвидације за све неприватизоване привредне субјекте.Уставни суд је става да након 31.децембра 2008.г.одине ни један субјект приватизације више не може бити у поступку реструктурирања и да стога престају да постоје и разлози за трајање прекида поступка извршења.

Уставни суд оцењује да је на држави да предузме све мере да се правноснажна судска пресуда изврши.

Служба правне помоћи